Februarsko Sunce  je izmamilo ljude na najljepše plaže crnogorskog primorja. 
Ponovo će se roditi radost života koja je ovih dana pognula glavu pred nemilim događajima koji su se u prethodnoj nedelji desili u CG. 
Opet ćemo nastaviti sa svojim životima. Samo oni više nikada.
 Nisu ravnice za nas, za naše tvrde kosti. 
Palićemo svijeće i saputati molitve za sve koji su nas protiv svoje volje napustili zauvijek, u nadi da ćemo se sudnjeg dana vidjeti sa Bogom. 
Iako je to neprovjereno. Vjerujemo I bez prisustva svjedoka. 
Vodjeni strahom od Boga, koji će nas kazniti ako ne budemo poslušni i ponizni.
Čast izuzecima koji imaju ekskluzivno pravo na vjeru, na Boga, na popa. Bibliju, dukate...
Svega će biti, ali njih više nikada.
USPORI! Kod kuće je ostao neko ko jedva čeka da te zagrli. 
Neko ko će ti prepričati dan dok nisi bio tu… 
Neko, ko nas je ispratio, jedva čekajući naš povratak.
Previše je bolno razmišljati o ljudima koji su ostali da čekaju svoju djecu. 
Bolno i sebično od svih nas. “Svoga ti posla i ne razmisljaj. “
Tako se rodila apatija kod ljudi koji su nekada jako voljeli…  
Februar je surov mjesec.. To najbolje znaju ljudi koji ga dočekaju bez krova nad glavom. Mi ne poznajemo, februarske hladne noći, mi ušuškani I bezbrižni u svojim toplim domovima.

Mi sebični, mi nikakvi!

   Autor:J.M.