Avaj, malo malo, pa nekog optuže da je plagirao naučni rad, to Vam je kad se neko kiti tuđim perjem ili u konkretnim slučajevima tuđim znanjem.

Stigli su do one „U znanju je moć“, samo još nijesu razlučili na čije je znanje mislio engleski filozof i državnik Frensis Bejkon, kad je uspostavio ovu maksimu.

Onda se u Crnoj Gori počelo otkrivati ko je sve plagirao svoj naučni rad, kojim se dokopao akademske titule. Imali smo situaciju da nam je na čelu Ministarstva nauke bila osoba za koju je tvrđeno da je plagirala svoju doktorsku disertaciju.

Sanja Vlahović je sa ministarske pozicije otišla u crnogorsku ambasadu u Rimu, a tada je aktuelni ministar vanjskih poslova Srđan Darmanović, komentarišući njenu ambasadorsku funkciju, kazao da niko nije utvrdio da je Vlahović plagijator. Iako su mnogi nudili dokaze.

Gospođa Vlahović nije jedina optužena u Crnoj Gori da je plagirala naučni rad. Dosta je političara, profesora i saradnika na crnogorskim fakultetima optuženo za isto. Zajedničko im je da se pored naučnog rada većina bavi i politikom. I da niko od njih nije osjetio bilo kakvu sankciju za plagijat, niti je bilo ko odustao od tako stečene akademske titule. 

Čak je i Milan Babović, nekadašnji funkcioner mladih DPSa, pred Privrednim sudom osuđen za plagijat. Sudska presuda nije bila dovoljna da Babović ostane bez akademske titule. Univerzitet Mediteran, na kojem su i Vlahović i Babović stekli naučna zvanja, ostao je nijem. 

Sad se na tapetu plagiranja našao i lider Demokrata Aleksa Bečić. Svojevremeno je Bečić pozivao i tv kamere da snimaju njegovu odbranu naučnog rada. Da li je tada mislio da mu se ovo danas može desiti ne znamo.

Znamo da je, makar kod njega, javnost imala mogućnost da prisustvuje proizvođenju u naučno znanje. Bečić, za razliku od pominjanih Vlahovićeve i Babovića, svoje znanje nije prenosio dalje, nije se bavio studentima. On je, sa titulom, stao na čelo Demokrata.

Šta je to političarima privlačno u naučnim titulama niko nije uspio da odgovori. Eto možda prilike da jedan od njih upravo na toj temi stekne neko naučno zvanje. Koliko je crnogorkih političara tokom svoje aktivne karijere uspjelo i da se nučno ostvari, i to ostvarenje ovjenča akademskom titulom, nije moguće nabrojati tek tako. Mnogi od njih su u momentu sticanja zvanja optuživani da su „prepisivali“, što njih nije spriječilo da se po dobijanju titule diče sa istom.

Ipak, razlika između znanja i zvanja nije samo u jednom slovu. Oni čije je znanje upitno ne bi trebalo da posjeduju zvanje. Jer upravo maksima da je moć u znanju služi da nadahne željne znanja da ga stiču, a ne željne zvanja da ga prepisuju. Jer prepisivati se može do jedne tačke. Zbog toga se i kaže da su stvari drugačije u praksi. 

A u praksi, 242 magistra i 11 doktora nauka čekaju šansu da se zaposle u Crnoj Gori. Džaba titule, džaba znanje, nikom ne trebaju. Sa druge strane niko im ne spori znanje i titule, a bilo bi zanimljivo saznati da li su do titula došli svojim ili tuđim znanjem. Moguće je i da nisu, čim za njih posla nema.

Iako mnogi misle da je priča o plagijatima politička i da služi za političke ratove, nije tako. To što se političari optužuju za plagiranje naučnih radova najmanji je problem. Problem je što cjelokupna javnost ćuti i ne razmišlja šta znači sumnjati u znanje. Sumnjati u znanje znači doći do tačke kada ćemo kao društvo smatrati da znanje nema vrijednost. A društvo bez znanja osuđeno je na nestanak.