Kod našeg Gara „starog“ i dobrog barskog ugostitelja u čijoj se kafani, i u debelom hladu, decenijama talože različite priče, razgovori o politici i političari ponovo su postali nezaobilazno predjelo svakog dana.
Dok se za stolom lome koplja i podižu tonovi oko toga – ko je u pravu, Garo i njegov kolega Mladen na njima svojstven, elegantan i šarmerski način, spuštaju tenzije podsećaju nas da smo pre svega ljudi koji moraju živeti jedni sa drugima ili u krajnjem jedni pored drugih.
U toj maloj, ali „velikoj“ i lepoj kafani pije se ista kafa i deli isti prostor bez obzira na naciju, veru i boju kože i tu se krije najlepša metafora građanski države. To je prostor u kojem pravo da ne mislimo svi isto ne razdvaja već stvara bogatstvo dijaloga.
Ipak, šarm te kafane samo nakratko maskira nemir u meni zbog toga što van tog prostora na širem balkanskom platnu ponovo gledamo i doživljavamo sve agresivnji kontrast etnonacionalizama. Crna Gora je stisnuta između dva monolitna etnička projekta koji funkcionišu po identično principu jednoumlja: albanskog „jedan narod- jedan glas“ i projekta „srpskog sveta i srpskog integralizma“. I nisu sami nijedini u tome. Ovakvi ekstremni narativi hrane jedan drugi i daju pogonsko gorivo i jednima i drugima da lako i brzo reaktuelizuju priče o ugroženosti i potrebi za etničkom homogenizacijom. Ti i takvi paralelni svetovi prete da ugroze ili progutaju sve naše male ljudske oaze tolerancije.
U Crnoj Gori, ali i na Balkanu imamo mnogo identiteta, istorija, emocija i različitih pogleda na prošlost. Ponekad mi se čini da ih ima toliko da bi nam zbog toga dobro došao još po jedan parlament gde bi mogli na miru i sami među sobom da se ispričaju do mile volje.
Šalu na stranu – možda je u tome i u tim razlikama naša najveća šansa za opstanak Crne Gore kao građanske države.
Ipak, Crna Gora danas nije država u kojoj ljudi nemaju svoj nacionalni identitet. Naprotiv, ali ona treba da bude takva država u kojoj nacionalni identitet građanina ne određuje njegovu vrednost pred njenim institucijama. I to prosto treba da bude tako i nešto oko čega bismo mogli da se složimo. Možemo imati različite zastave koje manje ili više volimo, različite knjige koje u slobodno vreme čitamo u slobodnom vremenu, različite heroje i različita mišljenja o prošlosti… Ali kada stanemo pred institucije države u kojoj živimo trebalo bi da stanemo sa istim pravima i istima obavezama. I to je građanski standard u demokratskim zemljama i Evropi kojoj težimo, makar većina, svi… Nije građanski standard da državne institucije predstavljaju koji ne misle ili se što je još gore ne ponašaju tako. I to mora da važi za sve u građanskoj i demokratskoj državi bez obzira na naciju, veru i boju kože. I to mora da važi i u Crnoj Gori. Ne možemo tražiti da naša zajednica ima pravo na svoju istorijsku istinu, a drugoj to pravo osporavam. Ne možemo zahtevati da se poštuju naši simboli, „heroji“, a tuđe smatrati nelegitimnim. Ne možemo insistirati da „naši heroji“ imaju pravo na kolektivnu solidarnost, a drugima zamerati kada to čine.
Tako se ne gradi i ne čuva građanska država. Tako se ne gradi i ne čuva Crna Gora. Tako gradimo dva, tri ili pet malih političkih svetova koji eto sticajem različitih okolnosti dele istu teritoriju.
Crna Gora je ipak isuviše teritorijalno mala da bi imala više država u jednoj državi. I ova jedna, kakva je, više nam je nego dovoljna. Zato ne pristajem i ne prihvatam Crnu Goru kao građansku državu u kojoj će jednog dana, ako se ovako nastavi, pitati: „A šta o ovome misle Albanci? A šta misle Srbi? Šta kažu Crnogorci? Bošnjaci, Hrvati…?“. Voleo bih da ostanem da živim u građanskoj državi u Crnoj Gori i da prvo pitamo: „Šta kažu građani…?“. Biće različitih odgovora. I neka ih bude. To je snaga u punom i pravom smislu građanske Crne Gore i to nije njena slabost. Možda je upravo sposobnost da se razumemo da ljudi mogu različito da misle, a ipak žele da zajedno žive po istim pravilima jedan od najlepših oblika patriotizma i rodoljublja prema svojoj državi. Na kraju moj jednostavan odgovor za sedenje za istim stolom je jasan:
· Različiti identiteti isti građanski standard, prava, obaveze i odgovornost prema državi;
· Različite istorije – isti standard prema svakom drugačijem mišljenju, i
· Različita mišljenja – jedna država Crna Gora.
I ako možemo, potrudimo se, sa malo manje nervoze, vike, buke u busanja u „patriotske identitetske grudi“. Život me naučio da takvi prvi utekne kada dođe „gusto“.
Crna Gora je dovoljno lepa i velika i bez toga da se svađamo čija je više. Neka bude svačija i ničija. Neka bude ono što je želja, mislim ipak i danas, većine građana. Neka bude i ostane građanska Crna Gora. I što pre u Evropu… Zbog svega, ali o tome drugi put…
Izvor:Pobjeda
