Komentari
Kada su Pakistan, Saudijska Arabija i Turska sklopile 7. avgusta, 2026. godine u Meki „Mekanski odbrambeni savez“ na musketarskom načelu „svi za jednog jedan za sve“, pitali smo Guglov elektronski mozak Džemini ovo: da li bi Crna Gora, kao članica NATO-a, morala da objavi Iranu rat ako bi on napao Saudijsku Arabiju koju bi branila Turska?
Napadnutu Arabiju bi po Mekanskom sporazumu branila Turska a onda bi i nju napao Iran jer bi on od nje morao da se brani. Nevolja za Iran bi bila u tome što je Turska članica NATO-a koju sve druge članice moraju braniti po načelu „svi za jednog jedan za sve“. To bi uvuklo Iran u sukob sa celim NATO-om.
To je nedvosmisleno potvrdio nedavni samit NATO-a održan ovog 7–8. jula u Ankari, nazvavši privrženost svom osnivačkom članu 5 „gvozdenim“. Čak i više od toga, NATO je podržao Evropsku uniju da samo ove, 2026. godine, potroši 70 milijardi eura na pomoć Ukrajini iako ova nije u severnoatlantskoj alijansi. I potvrdio je svoju odluku iz samita u Hagu iz juna 2026. godine da do 2035. godine svih njegovih 32 zemlje izdvajaju iz društvenog proizvoda 5 odsto za odbranu. U Hagu je bio Jakov Milatović, a u Ankari Milojko Spajić, i Crna Gora je verno glasala za te odluke.
Odgovori Džeminija
Džeminija smo dva puta pitali da li i Crna Gora mora na topove ako Tursku napadne Iran.
Elektronski mozak je na naše pitanje prvi put odgovorio sa „da“, a drugi put sa „ne“. To nas raduje jer je mašina beskorisna ako donosi protivrečne a pogotovo opasne odluke. Nije nam potrebna u toj ulozi. Džemini čak ne uviđa ni sopstvenu kontradikciju. Ne kaže nam ni „izvini“ niti se kaje za „rat-ne rat“ ma koliko ljudi pobio zbog svoje kvaziracionalističke i antimoralne hladnoće. Džeminija nije briga za posledice, i on nikada neće ni pocrveneti – jer obraza nema, niti će pustiti suzu zbog tuđih muka koje je izazvao. Zamislite šta bi tek bilo ako bi zbog Džeminija Pakistan još tresnuo na Iran i svoju A-bombu?
Moraće ipak ljudi da odlučuju o ratu i miru. To je dobro. Ali to ne znači da smo mi uvek dovoljno razboriti kada odlučujemo o tome. Mašine su dobre za statistiku, za brzu informaciju, ali za budućnost ljudske vrste nisu. Nikada ne bi smele da odlučuju umesto nas jer one nisu stvarna racionalna, etična, emocionalna i psihološka bića.
Avramov sporazum
Poreklo Mekanskog sporazuma iz 2026. godine je najviše iz 2020. godine iako se njegov duh razvijao još odranije. Tokom 2020. godine su sunitske zalivske države, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein, bilateralno sklopile sa Izraelom antiiranski odbrambeni sporazum. Njime su se obavezale da će dići svoj odnos prema Izraelu na stepen ambasada, i otvoriti se ka punoj ekonomskoj i javnoj kulturnoj saradnji. To je bio početak istorije iz „Avramovog sporazuma“ koji je forsirao predsednik Tramp i uspešno ga 2020. godine izdejstvovao svečanim potpisima zahvaćenih država u Vašingtonu.
Sporazumu su se sa Izraelom naknadno sukcesivno pridružili Maroko – kome je Vašington priznao pretenzije na Zapadnu Saharu, potom Sudan – kome je Vašington obećao da će poništiti svoju listu sudanskih terorista, zatim Kazahstan, i najzad Somalilend – koji je bilateralnom saradnjom sa
Izraelom to učinio bez pomoći Vašingtona. A sada se čeka na Liban i i Siriju. Ove države još oklevaju da otvoreno sarađuju sa Izraelom zbog nerešenih graničnih pitanja i ratnih operacija na svojim teritorijama. Muke su u Libanu zbog Hezbolaha.
Sirija je, možda, i nepovratno izgubila bazaltnu Golansku visoravan sa koje je 1967. i 1974. godine napadala Izrael, a koju je Tel Aviv pobedom nad Damaskom proglasio za svoju teritoriju. Sada tamo živi ne više od 30.000 doseljenih Jevreja i isto toliko starih Druza, arapskih ismailitskih šiita, koji u Izraelu služe jevrejsku vojsku i tuku Siriju, iako se na Visoravni njihovi rođaci drže uzdržano. Sa te visoravni Izraelci vide Damask na 60 kilometara daljine. Niko osim Amerike i Kolumbije ne priznaje vlasništvo Izraela nad Golanom, ali ni niko ne preduzima ništa protiv njega. Siguran je u status quo.
Zašto je Jordan uz Izrael
Za razliku od Sirije i Libana, Jordan se oko priznavanja i saradnje sa Izraelom nije kolebao još od 1970. godine a administrativno još od 1994. godine kada je svojom voljom potpisao bilateralnu bezbednosnu saradnju sa Izraelom. Jordan je odavno sit palestinskog pitanja, još od rata svog kralja Huseina 1970. godine sa palestinskim imigrantskim fedajinima, koje je protiv interesa Jordana branila Sirija sa 250 tenkova. A pretio je Amanu i Irak. Fedajini su koristili jordansko gostoprimstvo za neviđeni terorizam, ne želevši da uvaže jordansku solidarnost sa njima iako su 1951. godine ubili i jordanskog kralja Abdulaha. Pokušali su 1970. godine da u dva atentata ubiju i kralja Huseina.
Tada se dogodio arapski šok – kralj Husein se tajno obratio zakletom neprijatelju Izraelu i zamolio za pomoć. Ovi su pomlatili avionima u brišućem letu glavninu sirijskih tenkova u jednom danu, a Irak je na to zamukao. I Jordan je tako oterao Palestince sa svoje teritorije. I ne želi od tada do danas da se njima više bavi. Bio je uprkos svom gostoprimstvu izdan od palestinske izbegličke invazije na svoju teritoriju posle izgubljenih ratova Arapa sa Izraelom. Kralj Husein je isterao Palestince na desnu obalu reke Jordan, poklonio im je tamo jordansku teritoriju za njihovu državu, i zatvorio se za njih. Kao i Egipat. To se u ovom ratu Izraela sa hamasovskim Gazanima otvoreno videlo. Niko nije hteo da pusti Palestince na svoju teritoriju. Egipat čak veoma oštro jer je i on u Kemp Dejvidu krenuo na političku normalizaciju odnosa sa Izraelom 1979. godine.
Vrednost Avramovog sporazuma
Najveća vrednost Avramovog sporazuma je u tome što su sve njegove arapske države – i azijski Kazahstan, odbile da se zbog Palestine i sukoba Gaze sa Tel Avivom odreknu sopstvenih interesa oko saradnje sa Izraelom, Amerikom i evropskim državama, i da postanu žrtve diverzione politike Irana preko iranskog saveznika Hamasa, libanskog Hezbolaha, jemenskih Huta i samog Teherana.
Ipak, iako se Izrael Avramovim sporazumom sa Arapima odrekao pretenzija na palestinsku desnu obalu Jordana, on sa američkim doseljenicima tamo sistematski maltretira „domorodačko“ arapsko stanovništvo. Izgleda da su se arapske države – sa gunđanjem protiv Tel Aviva – sa time ipak prećutno pomirile.
Zalivski Arapi, Emirati i Bahrein, odabrali su da osiguraju svoje samoodržanje žmureći na teškoće palestinske braće, i ušle su u egzistencijalnu vojno-obaveštajnu saradnju sa Izraelom. Američke baze su se tamo utvrdile, a kapital je nesmetano pristizao u arapsko područje. Nastavilo se širenje odličnih američko-engleskih univerziteta, otvorene su direktne avionske i transportne linije, turizam se nastavio burno razvijati. Strana radna snaga je stabilno uvećavala ekonomiju i finansije arapskih aristokrata.
A kada je u oktobru 2023. godine Hamas napao izraelske kibuce sa naknadnim i nemilosrdnim revanšističkim odgovorm Izraela, i kada su Amerika i Izrael krenuli u februaru ove godine na Iran zbog pretnji A-bombom, ekonomiji i političkoj stabilnosti zalivskih država, i kada su jemenski Huti stali da zarad interesa Teherana ugrožavaju i Suecki kanal – Arapi su se još više zbližili sa Izraelom i Amerikom. Više se odsudno ne osvrću ni na izraelsko rušenje Hezbolahovog južnog Bejruta, a palestinsko pitanje je gotovo zaboravljeno, i nekako su se, ne bez međusobnog teturanja, okrenuli protiv glavnog protivnika – Irana. To jeste čudesno, ali taj antiiranski blok još nije potpun, jer još preko deset islamskih zemalja neće otvoreno u njega, recimo šiitski Katar, i drugi.
Nema verskog rata
Nema verskog rata između „sunitskog“ Avramovog sporazuma i Mekanskog sporazuma sa šiitskim Iranom i njegovim saveznicima. Tu se ne radi o borbi za autentičnu interpretaciju Korana. To ni ne može, jer se i suniti između sebe frakcijski veoma razlikuju. Vehabistička i monarhistička Saudijska Arabija nikako ne može zajedno sa republikanskom Turskom i njenom preovlađujućom hanefi interpretacijom islama. Vere tu ne čine jezgro sporazuma već svetovni interesi država.
Nazivom „Avramov sporazum“ se po vašingtonskom Bliskoistočnom institutu htelo naglasiti da se ne vredi tući oko toga čiji je bog pravi, već da se istakne jedan zajednički i iskonski imenitelj jedinstva između Arapa, Jevreja i dugih naroda na zahvaćenom ugovornom području – gde je Avramovo delo podjednako važno u judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Institut sugerira da je to činilac zajedništva a ne uzrok rivalskih sukoba. To je nevažna skrama, sukobi su političke prirode. On naglašava da je napor Vašingtona ka normalizaciji bio odavno zamišljen – i u prethodnim predsedničkim administracijama – kao put da se palestinsko pitanje stavi na stranu. To pitanje nije od fundamentalne važnosti za razvoj arapskih država i mira na Bliskom istoku. Iran je stvarni problem. On minira sve svojom težnjom za novim kolonijalnim gospodstvom.
Autodestrukcija Arapa
Pristankom na takvu interpretaciju dva sporazuma su i same arapske zemlje skrajnule svoj samostalni, prethodni, drugačiji dokument, „Arapsku mirnodopsku inicijativu“ od deset rečenica iz Bejruta 2002. godine. Tada je Arapska liga zahtevala da Izrael prizna ujedinjenu palestinsku državu sastavljenu od Gaze i desne obale Jordana, da prizna da je glavni grad te zemlje ceo istočni Jerusalim, da se Izrael povuče sa svih područja osvojenih u ratu od 1967. godine naovamo i da reši pitanje palestinskih i drugih arapskih izbeglica iz svih ratova od 1948. godine nadalje.
Dokument je pretrpeo neuspeh legitimiteta. Na samitu je od 22 članice Arapske lige bilo svega deset predstavnika. Na dan objave Deklaracije Hamas je terorističkom bombom ubio 30 Izraelaca u gradu Netaniji blizu Tel Aviva sa, danas, oko 240.000 stanovnika. U njemu je oko 25 odsto stanovnika ruskog porekla doseljavanih iz SSSR-a. I tamo se i govori ruski. Grad je osnovan početkom 20. veka kupovinom zemlje od Arapa američkog milionera Jevrejina Natana Štrausa, da bi posle rata za opstanak Izraela 1948. godine, taj grad sa pobedničkim proširenjem postao nacionalno čist. Od miroljubive arapske deklaracije iz Bejruta iz 2002. godine nije ostalo ništa uprkos novoj arapskoj deklaraciji iz 2007. godine koja ju je ponavljala, i izraelskog popuštanja sa mirovnom inicijativom Tel Aviva iz 2011. godine. Njom je Izrael prihvatio da prizna palestinsku državu, da se Hramovna gora u Jerusalimu proglasi za neutralnu teritoriju, i da samo Jevrejska četvrt u Jerusalimu ostane u Izraelu a da ostalo ode palestinskoj državi. Ali Izrael tim predlogom nije hteo da vrati Arapima osvojene zemlje posle 1967. godine.
Odbijen je. Od tada do danas se sve obrnulo do neprepoznatljivosti. Sada Izrael sa Avramovskim i
Mekanskim sporazumom sve dobija a Arapi su uz njega. Džemini nije zbog toga pregoreo.
Crna Gora u zavetrini
Sa pristankom Turske da brani Saudijsku Arabiju i posredno sa celom NATO silom od Irana, Crna Gora ne mora očekivati svoj veliki angažman u slučaju ratnog spora. On ni ne bi mogao biti mnogo veći od humanitarnog i logističkog doprinosa – pretpostavljamo da je tako. Crna Gora ima vojsku koja je po masi vatrene moći na 130 mestu u svetu, a to ni ne može biti drugačije sa armijom od nepunih 2.000 aktivnih vojnika – rezervu ne ističemo (dostupni podaci o brojnosti Vojske CG su različiti, možda je veća). Policija Crne Gore je brojnija od vojske i ide na možda i 3.900 plaćenih ljudi. Crnogorska vojska je na ukupnom nivou od jednog puka, regimente, brigade.
Ali, važnost Crne Gore za NATO ni nije u veličini njene vojske, već u strateškoj kontroli svog dela Jadrana. Ne i Bliskog istoka i severne Afrike.
A to da li će Iran izgubiti razum i rešiti da padne pod Armagedon i potući se sa Pakistanom, Arabijom i Turskom – to niko ne zna. Verski fanatici poput mula su kao političari nedokučivi i skloni su ritualnom narcisoidnom samoubistvu. I po sto puta su u istoriji vodili narod u propast verujući da će bogovi milovati njihovu žrtvu. Ne manje opasni od njih su psihopate na vlasti i korumpirani predsednički dvorovi koji se krvlju do smrti brane od zasluženog suđenja.
Mekanski sporazum od pre devet dana je doprinos miru savezničkom pretnjom drugačijeg rata Iranu. Šireg rata od ovog postojećeg sa Amerikom i Izraelom. To je odvraćanje protivnika od boksovanja pokazivanjem mišića. Tu igru živaca Guglov Džemini ne može lako da shvati. Ludi i lukavi nepredvidivi ljudi su izvan njegove inteligencije.
Autor:Dragan Veselinov
Izvor:Pobjeda
