Arhipelag Svalbard ili kako ga mnogi nazivaju Špicbergen, po najvećem ostrvu, nalazi se na pola puta od Norveške do Sjevernog pola – nema drveća ni jednog jedinog stabla. Svako ko se kreće van naselja mora da nosi oružje, zbog polarnih medvjeda, piše Dojče vele.

Barencburg je, sa oko 300 stanovnika, drugo po veličini neseljno mjesto na arhipelagu, poslije glavnog grada Longjarbijena koji ima oko 2.500 stanovnika i koji je udaljen 55 kilometara. Između ta dva mjesta nema puta. U Barencbrugu se nalaze ruska arktička misija, rudnik uglja i konzulat.

Barencburg – kratka istorija

Norveška kompanija Stavanger je 1910. prva počela sa kopanjem uglja. Zemljište je potom 1920. kupila holandska kompanija Nespiko, koja je osnovala naselje i nazvala ga u čast poznatog moreplovca Vilema Barenca. Zbog ekonomske krize u Evropi, kompanija je zatvorila rudnik, a 1932. je njen vlasnik postao sovjetski Arktikugolj Trust, u prevodu – arktički ugalj.

Iako je arhipelag pod suverenitetom Norveške, jedinstveni sporazum iz 1920. reguliše njegov status i daje građanima svih država potpisnica (ima ih nekoliko desetina, među njima i Kraljevina Jugoslavija) jednaka prava na korišćenje prirodnih resursa, ali bez davanja prava eksteritorijalnosti. Uz Norvešku, trenutno je Rusija jedina država koja održava svoje ekonomsko prisustvo na Svalbardu. Generalni konzulat Ruske Federacije nalazi se u Barencburgu.

Sankcije i problemi sa plaćanjem

Na Svalbardu se nigdje ne plaća gotovinom, a otkako su sankcije EU stupile na snagu, Rusi više ne mogu da koriste svoje kreditne kartice. Plaćanje za mnoge funkcioniše samo sa internim Barencburškim karticama. Svi koji rade u Arktikugolju, ruskoj državnoj kompaniji koja upravlja lokalnim rudnikom uglja i svim drugim objektima, dobili su takve kartice.

Ali, snabdjevanje je sve gore. Do Barencburga se može samo vodenim putem. Norveška od 29. aprila zadržavala brod koji prevozi ruske kontejnere. Konačno je stigao 18. jula uveče.

Ovdje niko ne govori o ratu

Ugalj se kopa već čitav vijek i rudnik polako presušuje. Četvrtina godišnje proizvodnje od 120.000 tona potroši se u Barencburgu – za grijanje tokom cijele godine u velikim montažnim zgradama. Trenutno tamo živi skoro 300 ljudi – iz Ukrajine, Rusije, Tadžikistana ili Sirije. Nikada ih nije bilo tako malo, kaže jedan radnik Arktikugolja.

Ukrajinci, koji su protiv rata, nestali su, kaže Timofej Rogožin, bivši menadžer turizma u Barencburgu. Sada živi u Longjarbijenu, glavnom gradu Špicbergena.

"Pisao sam mnogo na društvenim mrežama o greškama u turizmu, greškama na Arktiku i nedostatku slobode izražavanja“, kaže Rogožin.

Do 2020. niko za to nije mario. Nakon toga je bilo pritužbi, pa je 2021. podnio ostavku.

Visoke zarade i bezbedan dom

Rogožin kaže da su mnoge njegove kolege učinile isto. Ukrajinci, koji i danas ovdje žive, često dolaze iz Donbasa ili iz oblasti Luganska. Ovdje mogu više da zarade, da imaju siguran posao i prije svega, bezbedan dom.

Mnogima su navodno ponuđeni ruski pasoši, kako bi ovde mogli udobno da žive kao Ukrajinci ili Rusi. Našli su posao u rudniku uglja, u vrtiću, u školi ili u turističkom birou.

Ovde niko ne govori o ratu, koji se u Rusiji može opisati samo kao „vojna specijalna operacija“. Jer kažu – svi bi videli ko razgovara sa novinarima.

Pad turizma i osećaj nepravde

Dve radnice u turističkoj agenciji oštro se žale na strane novinare koji su istraživali u Barencburgu – kažu, lagali u svojim izveštajima. Ali, ne mogu da odgovore na pitanje o čemu se konkretno radi.

Osim toga, ostali turistički operatari na Svalbardu ih bojkotuju, kažu one.

"To je pogrešno, jer ovde na kranjem sjeveru moramo da se držimo zajedno. Nikoga ovde na Špicbergenu nije briga za Ukrajinu, radi se samo o tome da ih eliminišu kao konkurenciju“, kaže jedna od njih dvije vrlo jasno.

Činjenica je da je turizam ovde u problemu. Ranije je dolazilo mnogo Rusa. Onda je došla pandemija, a ruska vakcina Sputnjik dugo nije bila priznata u Norveškoj. Nakon ruskog napada na Ukrajinu, vazdušni prostor je zatvoren za ruske letelice.

Dakle, već duže vrijeme, ruski turisti jednostavno ne mogu da dođu u Barencburg. Turisti iz drugih zemalja i dalje stižu, ali malo ih je. U jedinom hotelu popunjeno je samo deset od 43 sobe. Neki dolaze na jednodnevni izlet brodom iz glavnog grada Špicbergena.

Lekar Sirijac

Stanovnici Barencburga su uglavnom prijateljski raspoloženi, ali povučeni. Ipak, ne baš svi.

Sirijski lekar Abdulkader al Said ponosno pokazuje bolnicu u kojoj radi. Ovde ima samo nekoliko vrsta povreda koje treba liječiti, ponekad neki pijanac.

On problem Barencburga ne vidi u sankcijama, već u tome što je mjesto tako malo.

„U ovom gradu kao da se sve vrti u krug. Kada izađeš, uvijek vidiš ista lica. To je kao utvrđenje, krug iz kojeg ne možeš da izađeš“, kaže on.

Čini se da se mnogi mladi ljudi to vide drugačije. Oni ostaju godinu-dvije, rade kao konobari ili vode turiste na obilaske i pri tome dobro zarađuju. Pojedince možete sresti na recepciji hotela tokom dana, tokom turističkog obilaska, a uveče u Domu kulture. S divljenjem pričaju o prirodi, o mogućnostima koje ovdje postoje.

Ali, ni oni ne govore o ratu u dalekoj Ukrajini.

Direktor rudnika ćuti, kao i ruski konzul. Obojica moraju da prihvate da strani novinari mogu da dođu i rade bez akreditacije, na kraju krajeva, oni su u Norveškoj.

Ali, svako ko se kao novinar kreće po Barencburgu mora bude spreman da će biti stalno posmatran. Bilo u prodavnici, na farmi haskija ili u bolnici, svuda neko izjavljuje da je sve u redu u mikrokosmosu Barencburga, veoma posebnom mjestu na rubu civilizacije, gdje Rusija mora da se prilagodi određenim pravilima.

Izvor:N1