Švedsko iskustvo se otkada je pandemija počela mitologizuje; jednako su se primjerom Švedske služili i oni za i oni protiv karantina kako bi dokazali da su u pravu.

Istina je da je karantin, ako se uopšte može tako nazvati, u Švedskoj bio opušteniji nego igdje drugde u Evropi, da su škole ostale otvorene, pabovi i restorani nastavili da služe mušterije, a socijalna distanca postojala je samo u obliku preporuke koju niko nije bio u obavezi da poštuje.

To, ipak, ne znači da se Švedska ponašala kao da se ništa ne dešava – veliki sportski događaji su otkazani, uvedene su restrikcije za putnike i, najvažnije, ljudi su sami vodili računa o tome da se ne zaraze.

Foto: EPA

Trenutni rezultat opuštenijeg režima jeste bio jedna od najviših stopa smrtnosti u Evropi, ali odgovor na pitanje da li je ovaj model omanuo i da li je Švedska zaista svoje krdo umjesto do imuniteta odvela u klanicu koronavirusa zavisi umnogome od toga koga pitate.

Kada je došlo ljeto, stopa zaraženosti u Švedskoj istopila se brže od laponskog snijega. Do sredine juna su milioni Šveđana pohrlili napolje, na odmore i ljetovanja, ali u ovoj ionako ne baš najgušće naseljenoj zemlji, ljudi su zapravo bili toliko daleko jedni od drugih da virus nije imao nikakve šanse.

Glavni švedski epidemiolog i strateg borbe protiv koronavirusa Anders Tegnel, stručnjak koji je izazvao velike kontroverze svojim neobičnim pristupom, rekao je za medije da Šveđani ipak nisu ni blizu imuniteta stada i da, još važnije, neće ni biti sve dok ne bude bila odobrena bezbjedna i efikasna vakcina.

Andres Tengel, Foto: Standard

Tegnel ipak vjeruje da je švedska tajna, ako je i ima, ta što su mjere implementirane tako da budu održive na duže staze – zato su i bile prilično relaksirane za razliku od drakonskih koje su uvedene u ostatku Evrope.

Ne, Šveđani ne nose maske, ali se, što je važno, ne okupljaju posle posla u kafićima i restoranima. Velika Britanija je najbolji primjer kakva se žarišta mogu otvoriti u pabovima.

Švedska testira mnogo i često – u zemlji sa samo deset miliona stanovnika na dnevnom nivou obavlja se stotine hiljada testova. U kombinaciji sa praćenjem kontakata, Švedska tako uspijeva da broj novozaraženih drži na sličnom nivou kao, recimo, Njemačka.

Takođe, kako piše Gardijan, stručnjaci upozoravaju da ni pobornici ovakvog modela ne bi trebalo da ga primjenjuju po svaku cijenu jer on definitivno neće odgovarati svima, a i ostaje pitanje da li je funkcionalan i u Švedskoj.

Sada i vlade zemalja poput Francuske i Španije koje bilježe nagle skokove broja zaraženih poručuju građanima da “moramo da naučimo da živimo sa virusom” i mjere uvode na lokalnom nivou. U tom smislu je Tegnel bio u pravu – samo umjereno restriktivne mjere mogu biti održive.

Takođe, kada lideri pozivaju građane na “individualnu odgovornost”, to definitivno asocira na švedski model. Ipak, za Šveđane je distanca i kulturološka stvar. Kultura življenja nekih drugih naroda i zemalja podrazumijeva poptuno suprotno – mnogo fizičkog kontakta.

Otuda odgovor na pitanje da li je Švedska jedina uradila ispravno ili, ipak, jedina uradila pogrešno, neće biti potpun dok ne prođe neko vrijeme.

Kada je Tegnel predstavio strategiju, čitava Evropa ostrvila se na njega s pitanjem ima li naučnih dokaza da je njegov model bolji od onog koji su svi drugi primijenili. I Tegnel je bio u pravu kada je rekao – imate li vi dokaze da je vaš model bolji?

Zaista će biti potrebne godine prije nego što bude bilo moguće sprovesti detaljnu evaluaciju i utvrditi šta je upalilo i šta je moglo ili trebalo drugačije, da li je karantin bio dobra stvar u perspektivi ili nas je samo otjerao dublje u ralje virusa, i tek će tada jedna ili druga strana moći da kaže da je bila u pravu.