U predmetu Kićović protiv Crne Gore,kako kavodi Pavličić, podnosilac predstavke je pokrenuo postupak pred Republičkim fondom penzijskog i invalidskog osiguranja („Fond PIO“) radi priznanja prava po osnovu invalidnosti.

"Fond PIO je 30.11.2004.godine donio rješenje kojim je odbio da mu prizna pravo po osnovu invalidnosti. U postupcima koji su uslijedili nadležno Ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja i Upravni sud Crne Gore su donijeli nekoliko odluka odlučujući o zahtjevu podnosioca predstavke. Poslednjim rješenjem Upravnog suda od 3. novembra 2009.godine odbijena je tužba podnosioca predstavke. U konačnom, presudom Vrhovnog suda Crne Gore od 21. decembra 2009.godine odbijen je zahtjev podnosioca predstavke za vanredno preispitivanje sudske odluke. Na odluke iz predmetnog upravnog postupka podnosilac predstavke je podnio ustavnu žalbu koja je odbijena odlukom Ustavnog suda Crne Gore od 24. marta 2011.godine", navodi se u saopštenju.

U predmetu Vidaković protiv Crne Gore, podnosilac predstavke je rješenjem Fonda PIO penzionisan 1990.godine.

"Nakon što mu je rješenjem Fonda PIO od 25. decembra 1991.godine umanjen iznos penzije, podnio je žalbu Ministarstvu rada. U postupcima koji su uslijedili nadležno Ministarstvo rada i Upravni sud Crne Gore su donijeli nekoliko odluka odlučujući o zahtjevu podnosioca predstavke. Upravni sud Crne Gore je presudom od 19. aprila 2012.godine odbio tužbu podnosioca predstavke kao neosnovanu, čime je okončan postupak pred Upravnim sudom. Podnosilac predstavke je podnio zahtjev za preispitivanje presude Upravnog suda koji je odbijen presudom Vrhovnog suda Crne Gore od 14. septembra 2012.godine. Na odluke iz predmetnog upravnog postupka podnosilac predstavke je podnio ustavnu žalbu, koja je odbijena odlukom Ustavnog suda Crne Gore od 28. oktobra 2014.godine", istakla je Pavličić.

Podnosioci predstavke su se u oba predmeta žalili, između ostalog, na navodne povrede člana 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) Konvencije zbog prekomjerne dužine trajanja upravnih postupaka.

"Predmeti su komunicirani Kancelariji zastupnika Crne Gore pred Evropskim sudom za ljudska prava kao WECL predmeti („well-established case-law“). Prethodno podrazumijeva da za činjenični i pravni osnov predstavke Evropski sud ima dobro ustanovljenu sudsku praksu i da je malo vjerovatno da će doći do odstupanja od te prakse. Iz tih razloga uz predstavke su dostavljeni i prijedlozi za prijateljsko poravnanje", saopštila je Pavličić.

U pisanom izjašnjenju zastupnik Crne Gore je odbio da zaključi prijateljsko poravnanje u ovim predmetima, iz razloga što je smatrao da u konkretnom nisu ispunjeni uslovi prihvatljivosti predstavki.

"Naime, u pravnoj odbrani zastupnik je ukazao da ustavna žalba nije bila suštinski djelotvorno pravno sredstvo prije 20. marta 2015. godine. Za predmet Kićović protiv Crne Gore, zastupnik je smatrao da je konačna odluka od koje počinje teći rok za podnošenje predstavke odluka kojom je okončan redovni postupak, a to je u konkretnom slučaju bila presuda Vrhovnog suda Crne Gore od 21. decembra 2009.godine, dok je za predmet Vidaković protiv Crne Gore konačna odluka od koje počinje teći rok za podnošenje predstavke bila presuda Vrhovnog suda Crne Gore od 14. septembra 2012.godine", navodi Pavličić.

Zbog navedenog ona je ukazala da su u oba slučaja predstavke podnijeta van roka od 6 mjeseci. 

Evropski sud je u odluci Kićović protiv Crne Gore konstatovao da je predstavka podnijeta 20. juna 2011.godine, dok je u odluci Vidaković protiv Crne Gore predstavka podnijeta 20. aprila 2015.godine.

"Prihvatajući argumente zastupnika da je u konkretnim predmetima šestomjesečni rok počeo teći od odluka Vrhovnog suda, a ne odluka Ustavnog suda, Evropski sud je utvrdio da su predmetne predstavke podnijete nakon isteka propisanog roka. Iz tih razloga Evropski sud je u svojim odlukama odbacio predstavke kao neprihvatljive u smislu člana 35 stav 1 i 4 Konvencije", zaključila je Pavličić.