Lezbejka, feministkinja u pokušaju i aktivistkinja, kako sebe predstavlja, dvadesetdevetogodišnja Izabela Đorđević iz Beograda, je u intervjuu za PR Centar, kazala da je prije osam godina shvatila da je lezbejka, objašnjavajući da je za nju feminizam jako važan, da još nije dorasla tome i da se zbog toga osjeća kao „feministkinja u pokušaju“.

„Prije toga, naravno, uvijek sam imala ženske simpatije, voljela sam da slušam neke pjevačice više nego pjevače, i kada je moja generacija ludovala za Backstreet Boysima, ja sam voljela Alku Vujicu. Tada možda još nisam shvatala da sam lezbejka, ili sam to zapravo potiskivala“, rekla je Izabela.

Kao mala se, kako je kazala, igrala sa dječacima fudbala i uvijek je bila princ, ili ken.

Izabela na šestom Montenegro prajdu

„To se negdje znalo. Ali u srednjoj školi pojavi se onaj pritisak generacije. Svi imaju dečka, pitamo jedni druge jesi li se poljubila, poljubio. I šta ću, imam i ja dečka. I nije mi bilo loše. To mi je tada djelovalo kao nešto što tako treba i nisam se mnogo preispitivala“, prisjetila se Izabela.

U novembru 2010. godine, kako je rekla, u jednom beogradskom klubu prvi put se poljubila sa djevojkom.

„Ta djevojka je strejt i poljubila se sa mnom čisto da se poljubi, ali meni je sinulo. I ja sam se zaljubila kao da je zrak sunca pao na mene. Pojavio se potpuno drugi osjećaj, koji ne mogu da poredim sa bilo čim“, kazala je Izabela.

Tada je, kako je rekla, shvatila da je lezbejka.

„Kada vam baka da čašu soka, a čaša okrnjena, stara i vi ste žedni i pijete i sok je odličan. Ali onda vam kasnije, neko u kafiću ponudi hladnu koka-kolu sa ledom i limunom, vi to probate i onda kažete „E više neću da pijem sirup, hoću da pijem ono što volim“. Tako je bilo sa mnom i muškarcima. Ja sam mislila da je to super dok nisam vidjela da ima nešto mnogo, mnogo bolje“, rekla je Izabela.

Od kada je spoznala da je lezbejka nije joj se, kako je kazala, svidio nijedan muškarac.

„Mogu da primijetim da je neko lijep, šarmantan, ali ništa dalje od toga. Nema te energije“, objasnila je Izabela.

Kada je svoje seksualno opredjeljenje priznala strejt prijateljima nije, kako je rekla, naišla na razumijevanje.

„Bili su u fazonu da umišljam, da mi treba pažnja. Sve su me drugarice pitale „Da li li ti se ja sviđam“. To je bio turbulentniji period. Kada sam počela da studiram sociologiju na Filozofskom fakultetu, htjela sam da volontiram u nekoj organizaciji i da budem dio društvenih promjena“, pojasnila je Izabela.

Odlučila je, kako je rekla, da volontira u Labrisu, lezbejskoj organizaciji za ljudska prava.

„Tamo sam otišla na prvi volonterski sastanak i odmah mi se svidjela koordinatorka volonterki. Mi smo počele da se družimo, kasnije smo bile pet godina u vezi. Ona je bila predivna osoba i ja sam rasla sa njom“, rekla je Izabela.

LGBTIQ osobe, kako je rekla, doživljavaju mnoge neprijatnosti.

„Zamislite kako je kada vam na ulici neko kaže na primjer „Ubiću te lezbačo prljava“. I zbog čega, zbog toga što ja volim da se ljubim sa ženama, zbog toga što emotivno, seksualno, u svakom smislu volim žene. A čim je u pitanju riječ volim, znači da je lijepo i da je dobro“, kazala je Izabela.

Ona je istakla da je njena majka „sjajna“ žena koja je razumjela, podržala i sa kojom nije imala problema.

„Majka mi sada kaže da odem sa djevojkom kod tetke na ručak, a ja joj odgovorim da mi je neprijatno, jer tetki nisam ni rekla, a majka kaže da joj je ona kazala i da nema čega da se stidim. Moja majka je sada ozbiljna aktivistkinja“, istakla je Izablela.

Prema njenim riječima, na početku joj je, ipak, bilo neprijatno jer je, kako je dodala, njena šira porodica religiozna.

„Znamo da je danas stav crkve poprilično skandalozan. I ja sam religiozna, ali sebe više doživljavam spiritualno. To što je mene neko osudio kao lezbejku, kao nečistu, to nema veze sa stvarnošću. Zašto bi neko bio bolji jer voli suprotni pol“, upitala je Izabela.

Ona je rekla da je najviše zaboljelo što se šira porodica distancirala od nje.

„Ja čak nisam ni imala problema, ako pogledam sa čime su se suočavali moji prijatelji. Postoje tu strašne stvari, gdje roditelji unajmljuju privatne detektive, potpuno sankcionišu djeci budžet za studiranje. To su baš ozbiljna odbacivanja. Ali i ovo što sam ja osjetila, jako me je pogodilo. Boli kada se neko distancira od vas, jer ste drugačiji i imate hrabrosti da to kažete“, rekla je Izabela.

Danas je, kako je kazala, okružena ljudima koji je vole, razumiju i kojima ima hrabrosti da se autuje.

„To je zato što biram takvo okruženje. Kada čujem nekoga da govori „Pederi ovo, ono“, sklonim se od takvih osoba i neću da trošim vrijeme na ljude koji ne razumiju. Pokušaj da me čuješ, da me vidiš kao osobu, pokušaj da me ne osudiš. Ja tebe ne osuđujem zbog nečega što si ti uradio, a možda nije u redu, a ti mene osuđuješ zbog nečega sa čime sam rođena“, kazala je Izabale.

Ona je objasnila da niko nije birao da bude lezbejka, gej, trans i da to nije pomodarstvo, niti privilegija.

„Nikome nije lijepo da bude diskriminisan i da ga neko maltretira. Nije to stil sa Zapada, nama ne daju pare da idemo na Prajd, ne plaća nas Amerika. Meni brat i danas kaže „Ideš na Prajd, pa koliko vas plaćaju, hahaha“. Njemu je to fora, ali meni nije. Mene pogađa i boli“, kazala je Izabela.

Učesnici Prajda ne šetaju, kako je rekla, da bi nekoga provocirali, već da bi se izborili da ih ostali vide kao jednake, da bi sa svojim partnerima mogli da hodaju držeći se za ruke.

„Ja svoju djevojku u Beogradu ne mogu da uhvatim za ruku, a ne mogu ni ovdje. Kada smo ušli u taksi, taksista je rekao „Vidite one pedere, hoćemo li da ih gazimo“, jer je neki momak imao šal pripremajući se za Prajd. Ja nisam smjela da mu se suprotstavim i kažem „Stani, ja sam lezbejka“. Samo sam ćutala, jer se plašim. I svaki dan imam strah, koliko god da sam sigurna u sebe“, kazala je Izabela.

Ipak, biti to što jesi, kako smatra, je divno i niko ne treba da se krije naročito ne "pred sobom".

„Mnogo je tužno kada ljudi odluče da budu u nekim odnosima da bi prikrili svoju seksualnost. Imala sam ljude u okruženju, koji se prave da su strejt da bi se uklopili u zajednicu. Ne osuđujem njih, ali osuđujem društvo, što je dovelo do toga da moraju tako da žive“, kazala je Izabela.

Ona je poručila da ljudi treba da pogledaju jedni druge, da se čuju, da imaju više empatije, da se fokusiraju na ono dobro u sebi i drugima.

„Pokušajte da čujete, da vidite, da izađete iz stereotipa. Znam da je teško isto kao kada neko navija za Zvezdu, pa ne može da razumije Partizanovce, ali ljudi treba da se vode onim da čine dobro i da nikoga ne povrijede. Jer kada osjetiš mržnju, to je nešto tvoje. Ako mene neko mrzi i hoće da me bije, to nije moje. Ja nisam loša, ja sam sjajna i to je frustracija te osobe i ona treba da se okrene sebi“, rekla je Izabela.

Autovanje je, kako je rekla, težak proces jer osoba koja se autuje brine zbog ljudi oko sebe i zbog svog procesa.

„Ja brinem da li će moja baka da vidi snimak i kako će to da utiče na nju. Ona je rasla sa svim stereotipima i sada kao bum „Tvoja unuka je lezbejka“ i šta će ona sa tim. Ja moram da brinem za nju, za njen proces i za moj proces. Nije mi svejedno, ali tu sam i borim se. Ja biram da izađem, jer mislim da je vidljivost jako bitna. Moramo biti na ulicama, jer je to borba. Kada vas tlači sistem i kada su male plate izađete na ulice. Nas tlači sistem, jer nemamo slobodu. Moram da razmišljam da li ću da kažem da je to moja djevojka ili drugarica“, poručila je Izabela.

Ona je rekla da u prihvatanju LGBT osoba i njihovih prava ima pomaka i da je uspjeh ako jedna osoba od njih stotinu želi da čuje poruku.

„Ako smo pomogli nekome u malom mjestu da se autuje, ili da makar prihvati sebe to je već ogromna stvar. Možda smo nekome spasili život. Prajd nije šetnja provokacije, već šetnja slobode i to je šetnja iz koje ja grabim dah“, kazala je Izabela.

Majka pripadnice LGBT zajednice Staše Baštrice, Dubravka Duletić, koja je prisustvovala šestom Montenegro prajdu, koji je održan juče u Podgorici, kazala je da je najvažnije da roditelj podrži svoje dijete.

Ona smatra da roditelji, prije svega, moraju da prihvate sebe, da se preispitaju da li su uopšte željeli da budu roditelji.

„Djeca se ne rađaju sama, ona su plod naših ljubavi i koliko su oni iskreni prema nama toliko i mi treba da budemo iskreni prema njima i da ih podržimo“, rekla je Dubravka. 

Pripadnica LGBT zajednice iz Crne Gore, Staša Baštrica, smatra da je podrška roditelja veoma značajna, ali da je najvažnije da čovjek prihvati sam sebe.

„Ja prihvatam sebe, ne mogu biti drugačija. Rođena sam takva kakva jesam. Moj put će biti onakav kakav treba da bude, kakav ja osjećam da će biti i ne može ga niko promijeniti. Drago mi je što imam podršku majke. Voljela bih da svi imaju podršku svojih roditelja. Nažalost, većina nema i nadam se da će se ubuduće to promijeniti“, istakla Staša.

Lezbjeka i predstavnica Sarajevskog otvorenog centra, Lejla Huremović, rekla je da su prava LGBT osoba u Bosni i Hercegovini bolja nego prije pet godina ali, kako je dodala, još uvijek nisu na zadovoljavajućem nivou.

„Postoji još mnogo problema sa kojima se LGBT osobe suočavaju. Još uvijek nad nama postoji nasilje i diskriminacija. Ukoliko radite, često doživljavate mobing i bivate prisiljeni da ne govorite o svojoj seksualnoj orjentaciji kako biste sačuvali posao. To su svakodnevni problemi koji utiču na živote LGBT osoba“, kazala je Lejla.

Kada je riječ o zakonodavstvu, situacija u zadnjih pet godina, kako je kazala, je bolja, „ i ono što je nama prioritet jeste da zagovaramo da se napokon donese Zakon o istopolnom partnerstvu, jer je realnost da u Bosni i Hercegovini postoje istopolni parovi“.

„Oni nažalost nemaju nikakva prava i to je ono što mi hoćemo da promijenimo u narednom periodu. Ja, kao osoba koja se bori za prava LGBT osoba,  možda živim u nekim začaranim krugovima, gdje bih rekla da je sve ok. Ali svaki put, kada se izađe iz tih krugova, postoji potencijalna mogućnost za nasilje“, kazala je Lejla.

Ona je rekla da je prije nekoliko godina doživjela da je muškarac pljune, jer je šetala sa partnerkom držeći se za ruke.

„Postoji nasilje i ukoliko ne želite da ga doživite onda je najpametnije ostati u tim krugovima. Ali to nije život. Zato mislim da je Parada ponosa nešto što govori o tome da nije naš život u začaranim krugovima i da treba da izađemo iz njih“, kazala je Lejla.

Ona smatra da je zauzimanje javnog prostora vrlo važno za svaku osobu, koja ne može da se slobodno kreće ulicama.

Panseksualna osoba i predstavnica Sarajevskog otvorenog centra, Amina Imamović, kazala je da je sa 16 godina shvatila svoju seksualnost.

„Meni je mnogo pomogao aktivizam i feminizam, jer sam upala u tu grupicu ljudi, koji su se bavili time i tako sam shvatila ko sam, šta sam, koga volim. Taj vid aktivizma me podsjeća da se borim za sebe, za svoja prava, koja su zapravo ljudska i za prava drugih koji nisu toliko vidljivi u društvu“, rekla je Amina.

Prvo je, kako je kazala, svoju seksualnost priznala prijateljicama u srednjoj školi.

„I onda je širok krug prijatelja, prijateljica saznao za mene. Naravno da sam imala neugodna iskustva jer su me autovali neki ljudi drugim ljudima“, objasnila je Amina.

Ona je rekla da je sestra prihvatila, ali da odnos sa roditeljima nije onakav kakav bi željela da bude.

„Roditelji još uvijek imaju loš fidbek, ali mislim da će vremenom imati pozitivan“, rekla je Amina.

Pr Centar