U Podgorici ih logikom stvari ima najviše. Divlja gradnja u Glavnom gradu imala je nekoliko talasa  i događala se na različitim lokacijama, pa pored toga što u Podgorici ima nekoliko velikih “divljih” naselja imaju ona koja su stara tek par godina i ona koja postoje skoro tri decenije. U očima države status im je isti, nelegalna gradnja. I država je najavila legalizaciju.

Doduše, nije prvi put da država priča o legalizaciji ali osjeća se da “vrijeme ističe”. Onima koji žive u nelegalnim naseljima poručeno je da imaju devet mjeseci da prikupe potrebnu dokumentaciju za legalizaciju i, što je njima bitnije krenu u plaćanje uzurpirane zemlje kroz sve nadoknade koje državi moraju platiti. Nakon tog roka, poručeno im je da više neće moći da pokrenu legalizaciju svog objekta, moći će da plaćaju rentu državi dok se ne pojavi potreba da im se objekat sruši.

Sad, u nelegalne objekte spadaju i neke vile i stambene zgrade na pjeni od mora i udžerice prije par godina sklepane na Vrelima Ribničkim u Podgorici. Oni koji žive u ovim drugim objektima pitaju se da li će država među njima napraviti razliku, i to kad je novac u pitanju. Jer, poručeno im je da će nadoknade za svoje nelegalne objekte moći platiti u narednih 20 godina, a sve što plaćaš 20 godina sigurno nije malo. A oni kojima je taj nelegalni objekat dom u kojem žive i koji im je jedina imovina, strahuju koliko će to biti.

Iz države su im doduše poručili da će sav novac sakupljen na taj način biti uložen u ono što nazivaju drugom fazom legalizacije, regularizacijom. Kroz regularizaciju objekata “divlje” nikla naselja će se prilagođavati planskoj dokumentaciji. Svi će, poručila je država, imati rok od tri godine da svoje objekte adaptiraju shodno planskim dokumentima i na način na koji im to država naloži. A to će opet biti dodatan trošak.

Većinu onih kojima pominjanje legalizacije budi strah, čini radnička klasa. Oni kojima zarade “dopuštaju” da uhvate kraj sa krajem ali ne i više. Ili oni kojima je i podizanje udžerice na podgoričkoj periferiji bilo skoro nemoguća misija, a njena legalizacija iako prijeko potrebna jer kakva god da je kuća njegov je dom, zvuči nezamislivo. I to ne zbog opiranja zakonu već siromaštva čija je granica u takvim naseljima vidljiva i golim okom. To su ljudi kojima je država samo objasnila da će ih “legalizovati” ali ne i kako. I što im je mnogo bitnije, za koliko? Ne godina nego eura.